MAJKA PREDUZETNICA: Podvojena ličnost ili hobotnica?

Prva lekcija iz preduzetništva koju su me deca načila: RADNO VREME

Moj omiljeni trenutak tokom jednog od prvih poslovnih sastanaka, gde razgovaram o saradnji sa potencijalnim klijentom, bio je kada su me sa čuđenjem upitali: "Vi imate decu?"

To pitanje se desilo nakon što sam potencijalnom budućem klijentu rekla da sam dostupna i pri računaru svakim radnim danom do 16h, a ukoliko treba da se čujemo nakon tog vremena, da kontaktiraju sa Natašom, ona je dostupna do 18h.

Iz istog razloga, ponekad se osećam kao podvojena ličnost jer sam istovremeno preduzetnica i majka. Za razliku od majki koje dobijaju nadoknadu od države kada uzmu bolovanje zbog dece, ja kao preduzetnica nemam tu privilegiju. U mom slučaju, oba puta kada sam bila trudna, nisam imala pravo ni na finansijsku pomoć od države jer sam, jelte, preduzetnica. Jedina opcija bila je da zaposlim poslovođu, ali trošak plate poslovođe i finansijske pomoći bio bi isti. Naravno, ovo nije bila održiva opcija.

S druge strane, osećam se kao podvojena ličnost jer - zašto je uopšte važno da naglašavam da imam decu i da nisam dostupna nakon radnog vremena? I zašto mora da bude toliki izazov spojiti preduzetništvo i decu?

‍Druga lekcija iz preduzetništva koju su me deca naučila: MEĐUSOBNO RAZUMEVANJE IZMEĐU KLIJENTA I AGENCIJE

Biti majka u poslovnom svetu naučilo me je koliko je važna otvorena komunikacija i međusobno razumevanje između agencije i klijenata. Sarađujemo sa klijentima koji će uvek imati razumevanja za situacije kada ne možemo ispuniti određene zahteve ukoliko su mi deca bolesna, što ponekad podrazumeva odlaganje sastanaka. Uvek se trudimo da završimo posao u datim rokovima i nećemo dozvoliti da kampanje naših klijenata budu ugrožene bilo kakvim ličnim problemima ili zbog bolesti deteta.

U takvim situacijama, neko iz našeg tima će se dodatno angažovati i preuzeti obaveze kolege. Kako mi imamo dve majke u agenciji i ukupno troje dece uzrasta od 4 godine i mlađe, neretko se dešava upravo ta situacija - da naša deca obole ili iz različitih razloga ne mogu da idu u vrtić. U takvim slučajevima, ako preduzetnica ili zaposlena treba da radi, mora da angažuje dodatnu pomoć, ukoliko rodbina ne može da uskoči.

Dodatno angažovanje pomoći uključuje i dodatni finansijski trošak, što znači da idemo na posao kako bismo mogle da platimo dadilje i pomoć u kući.

Naravno da majka nije sama, ima supruga, ali čak i on, pored velikog obima posla, može biti uskraćen za kvalitetno vreme sa decom.

‍Treća lekcija iz preduzetništva koju su me deca načila: POSTAVLJANJE LIČNIH GRANICA I AD HOC ZAHTEVI

Treća stvar koju me je majčinstvo naučilo jeste poštovanje sopstvenog vremena i ličnih granica, jer neretko se dešava da klijent ima ad hoc zahteve. OK je da oni postoje i da se dešavaju, to je normalno u digitalnom marketingu.

Neke stvari se, ukoliko su najavljene 3 dana pre roka u toku radne nedelje, naravno, neće dodatno naplatiti. Kada su te stvari tražene ad hoc, dan za dan ili sad za sad (ili sad za juče), što se mnogo češće dešava, to se onda dodatno naplaćuje.

Ad hoc momenat se dodatno naplaćuje, i to se na prvom sastanku naglasi kada se dogovara o ponudi, uslovima i cenama.

Ovo me je navelo da pomislim koliko je naš narod generalno neorganizovan u svom radu i planiranju. Nama na Balkanu, planiranje je stran pojam. A zapravo, planiranje aktivnosti predstavlja značajnu uštedu, kako u pogledu vremena i novca, tako i resursa.

‍Četvrta lekcija iz preduzetništva koju su me deca načila: postavljanje LIČNIH GRANICA i DELEGIRANJA

Kada klijent čuje moj odgovor: “Da, imam dvoje dece od 5 i 3 godine i radim do 16h”, ako nakon toga primetim bilo kakvo komešanje, “igranje na stolici”, neprijatne izraze lica, odmah naglasim da zato postoji planiranje unapred i da je to naš način rada.

Suština onoga što su me deca naučila je postavljanje ličnih granica, da radno vreme traje do 16 časova, dogovor sa klijentom i potvrda razumevanja u vezi sa gorenavedenim stvarima.

Deca su me takođe naučila delegiranju, ne u smislu prebacivanja obaveza, već stvaranja prostora za mene da mogu da se fokusiram na širu sliku, na dalje ciljeve, a ne sitnice koje oduzimaju veći deo mog radnog vremena.

Potrebno je vreme za “pravljenje” para, vreme za kreativu, a ne puko izvršavanje detalja koji ne doprinose većem cilju, a mogu se vrlo lako preneti na nekog drugog ko bi te stvari uradio bolje i kvalitetnije nego ja (jer bih ih ja verovatno radila u brzini i manje kvalitetno).

‍Peta lekcija iz preduzetništva koju su me deca načila: POSTAVLJANJE CENA

Nismo Crveni krst. Ukoliko klijent nema sredstava, žao nam je, ali ne možemo da radimo. Neretko nam se dešavalo da izađemo u susret sa cenom - i to bude fatalna greška, jer obično za takve klijente ima najviše posla, najviše se angažuju svi resursi, koji u jednom trenutku prete da ugroze i rad sa ostalim klijentima, jer naše vreme i radne mogućnosti su ograničene. Kada date prednost jednom klijentu u odnosu na druge, to se svakako odrazi u kvalitetu u radu. Ono što u ovom slučaju primenjujemo su “stepenovane” ponude, gde je jasno naglašeno šta se dobije za jedan iznos, šta za drugi (veći) i za treći, najveći mesečni iznos. Svako izabere, ili ne izabere, onaj koji mu odgovara. I svi klijenti imaju iste cene, nema rodbinskih i prijateljskih cena.

‍Šesta lekcija iz preduzetništva koju su me deca načila: ČUVANJE SOPSTVENOG MIRA

Kad god sam osetila da mi rad sa nekim narušava moj mir, a to se odnosi na to da klijent ima pasivno-agresivnu komunikaciju, ne izražava se jasno po pitanju toga šta želi, stalno ima ad hoc momente, ne prihvata odgovornost za svoje odluke, a nije uvažio moje pokušaje vraćanja na asertivnu komunikaciju, planiranje i pozivanje na odgovornost, ja bih vrlo lagano i trenutno završavala saradnju.

Kad god bi se takva saradnja završila, desila bi se ubrzo, kao po nekom nepisanom kosmičkom pravilu, nova, još bolja i kvalitetnija saradnja.

Kada god raskinete nekvalitetan odnos, vi napravite mesta da dođe nov i još kvalitetniji.